Вредновање различитости: Снага различитих стилова учења

Свако одељење има ученике који виде, мисле и уче на свој начин. Дуги низ година образовање је било усмерено углавном на оно што деци представља потешкоће, а нарочито деци са посебним образовним потребама. Ипак, истраживања нас упорно подсећају да та деца, учећи на свој начин, доносе и своје изузетне снаге, које заслужују да буду препознате. Када посматрамо целокупно дете, а не само изазове са којима се суочава, видимо потенцијал који би иначе могао остати непримећен.

Зашто приступ „једна мера за све“ не функционише

Студија A. Gervasoni из 2005. године о млађим ученицима који имају потешкоћа са нумеричким појмовима истакла је једну важну чињеницу. Чак и када деца имају исту општу тешкоћу, њихове индивидуалне потребе у учењу могу значајно да се разликују. Некима више одговарају манипулативне активности (путем практичних радова), другима визуелна подршка или додатно време за рад. Управо због те разноврсности, крути или шаблонски програми подршке ретко дају добре резултате. Деца напредују када је подршка коју добијају прилагођена њиховом личном начину учења. Ово истраживање нас подстиче да поново преиспитамо идеју „типичног“ ученика. Подсећа нас да ознаке попут „тешкоће у математици“ веома мало говоре о томе шта је детету заиста потребно.

Снаге и слабости: потпунија слика

Неколико година касније, Everatt и сарадници (2008) испитивали су децу са дислексијом, диспраксијом, поремећајима пажње и другим разликама у учењу. Њихови налази показали су да су деца из ових група имала карактеристичне обрасце снага и слабости. Када процене обухватају оба аспекта, постаје много лакше разумети јединствени профил сваког ученика.

Ово је важно јер мења начин на који пружамо подршку деци. Дете са дислексијом може имати изузетне способности расуђивања. Дете са диспраксијом може бити изузетно маштовито. Дете са поремећајем пажње може бити веома радозналo и брзо у размишљању. Када одрасли препознају и ослоне се на те снаге, деца се осећају самопоузданије и мотивисаније за учење.

Инклузивно образовање као приступ заснован на снагама

Аутори у области образовања као што су Ashman и Elkins (2002) и Loreman и сарадници (2004) дуго наглашавају да инклузија најбоље функционише када наставници разумеју и цене различитост. Уместо да се од све деце очекује да следе исти пут, инклузивне праксе подстичу флексибилност, емпатију и креативност. Овај приступ није користан само деци са идентификованим потешкоћама у учењу, он помаже сваком ученику тиме што ствара окружење у коме се различите снаге препознају и прихватају.

Учешће расте када се вреднују снаге детета

Наставници који користе приступ заснован на снагама детета често уочавају виши ниво ангажовања ученика. Beneke и Ostrosky (2009) утврдили су да су, када се у учионици примењивао пројектни приступ (Project Approach), деца са различитим потребама у учењу постајала активнији учесници. Више су комуницирала са вршњацима, показивала веће самопоуздање и остваривала напредак у социјалној сфери и академским постигнућима. Учионица је постала место у којем су њихове способности препознате уместо да буду у сенци њихових потешкоћа.

Ову идеју одражава и дело Jenifer Fox „Снаге вашег детета” (2008), ауторке која наглашава да препознавање и неговање дечијих талената помаже у развијању резилијентности и јасног осећаја сопствене вредности. Када се деца осећају вреднованo због онога што могу и знају, постају отворенија и спремнија да се суоче са областима које су им захтевне или у оквиру којих имају потешкоће.

Стварање културе која слави различитости

Препознавање снага није само ствар процена или интервенција. Реч је о изграђивању културе унутар сваке учионице, у којој се свако дете осећа прихваћено и виђено. Ево неколико смерница:

Посматрајте цело дете: Тешкоћа је само један део детета. Њихова машта, емпатија, памћење, хумор, одлучност или креативност једнако су важни.
Будите флексибилни: Деца са различитим потребама у учењу ретко прате исти образац. Флексибилност наставнику даје простор да прилагоди наставу ономе што ученик у датом тренутку показује.
Користите снаге као полазну тачку: Ако дете најбоље учи кроз покрет, машту, визуелне садржаје или практичну активност, те снаге могу постати врата ка новом усвајању знања.

Закључак: Различитост нас чини снажнијима

Истраживања су јасна: деца са различитим потребама у учењу доносе значајне снаге које треба препознати и неговати. Када васпитачи и наставници помере фокус са недостатака ка пунијој и уравнотеженијој слици сваког ученика, учионице постају и инклузивније и ефикасније.

Вредновање различитости не значи игнорисање изазова. Оно значи разумевање да свако дете има нешто да понуди. Када градимо на снагама различитих ученика, помажемо им да израсту у самопоуздане појединце који знају да њихове разлике нису препреке већ извори снаге.

Референце

Ashman, A., & Elkins, J. (2002). Educating children with diverse abilities (2nd ed.). Pearson Education.

Beneke, S., & Ostrosky, M. M. (2009). Teachers’ views of the efficacy of incorporating the project approach into classroom practice with diverse learners. Early Childhood Research & Practice, 11(1).https://ecrp.illinois.edu/v11n1/beneke.html

Everatt, J., Weeks, S., & Brooks, P. (2008). Profiles of strengths and weaknesses in dyslexia and other learning difficulties. Dyslexia, 14(1), 16–41. https://doi.org/10.1002/dys.342

Fox, J. (2008). Your child’s strengths: Discover them, develop them, use them. Viking Press.

Gervasoni, A. (2005). The diverse learning needs of young children who were selected for an intervention program. [Doctoral dissertation, La Trobe University].

Loreman, T., Deppeler, J., & Harvey, D. (2004). Inclusive education: A practical guide to supporting diversity in the classroom. Routledge.