Као последица миграција, глобализације и све веће мобилности, савремена друштва одликује растућа културна и језичка разноликост (Lohe & Elsner, 2014: 29). Овакво окружење наметнуло је потребу за увођењем нових дидактичких приступа који истовремено уважавају језичке и културне репертоаре ученика и припремају их за живот у глобалном свету. Језичка свест (Language Awareness) препозната је као адекватан приступ за остваривање овог циља, јер ученицима пружа могућност да истражују језичку и културну разноврсност и развијају знања, вештине и ставове неопходне за „живот у заједништву“ (Lourenço, Andrade & Sá, 2017: 2).

Шта је језичка свест?

Према Асоцијацији за језичку свест (Association for Language Awareness – ALA), „језичка свест (LA) може се дефинисати као експлицитно знање о језику, као и свесна перцепција и осетљивост у учењу језика, настави језика и његовој употреби“. Језичка свест обухвата широк спектар области, јер се односи на свесно разумевање начина на који језик функционише – на фонолошком, синтаксичком, прагматичком и друштвеном плану. Она укључује способност да се промишља о сопственом језику и језицима других, да се уочавају разлике и сличности и да се препозна вредност језичке разноврсности. Истовремено, подстиче ученике да језик сагледавају као систем и као средство за стварање значења.

Језичка свест се разликује од традиционалног учења језика. Уместо да се усредсређује искључиво на говорење или писање, овај приступ позива ученике да направе корак уназад и посматрају језик као појаву. То подразумева уочавање различитих гласова, писама и структура светских језика (истраживање разноврсности), препознавање начина на који функционишу префикси, суфикси и реченичне структуре (препознавање образаца), као и размишљање о томе како језик користимо да бисмо изразили идентитет или емоције (метајезичка рефлексија). У том смислу, језичка свест има значајну улогу у развоју вишејезичне и вишекултурне компетенције ученика, чинећи их отворенијим за прихватање и учешће у различитим језичким и културним искуствима (Lourenço, Andrade & Sá, 2017: 3).

Језичка свест може се разумети на више међусобно повезаних начина. Lohe и Elsner (2014: 33-34) издвајају три димензије: културно-политичку (начин на који језик одражава моћ), друштвено-образовну (уверења и ставови ученика и наставника) и језичко-системску (структура и правила језика). Поред тога, описују и пет домена: моћ (језик као средство утицаја), друштвени (разумевање језика и њиховог културног контекста), афективни (ставови и интересовање за језике), когнитивни (знање о структури језика) и перформативни (унапређивање језичке употребе кроз рефлексију).

García (2008: 385) истиче да у наставном контексту језичка свест подразумева: познавање адекватне употребе језика (знање језика), разумевање начина на који језик функционише (знање о језику – граматика, фонологија, вокабулар) и способност да се то знање ефикасно пренесе у учионици (педагошка пракса).

Зашто су предшколски и млађи школски узраст посебно важни?

Период предшколског и раног школског образовања представља „златни прозор“ за развој језичке свести из више разлога:

• Когнитивна флексибилност: У овом узрасту мозак је изузетно пластичан. Излагање „механизмима“ различитих језика доприноси развоју метајезичке свести – способности да се о језику размишља као о објекту. Истраживања показују да ученици са развијеном језичком свешћу често постижу боље резултате и у другим предметима, укључујући математику и логику, јер су навикнути да препознају скривене обрасце.
• Јачање писмености на матерњем језику: Иако може деловати изненађујуће, упознавање других језика помаже деци да боље разумеју сопствени. Када ученици сазнају, на пример, да француски користи родно обележене именице или да јапански има више писама са различитим функцијама, постају осетљивији на нијансе сопствене граматике и правописа. Тако се писменост помера од механичког памћења ка активном истраживању.
• Подстицање социјалне инклузије: У разноликој учионици језичка свест вреднује матерње језике свих ученика. Када наставник истакне реч на арапском или пољском, матерњи језик двојезичног ученика престаје да буде потенцијална препрека и постаје ресурс за цело одељење. На тај начин гради се култура поштовања и смањује језичка анксиозност.

Како наставници могу подстицати језичку свест?

Наставници не морају бити полиглоте да би развијали језичку свест у учионици. Довољно је да:

• створе језички подстицајно окружење кроз разноврсне текстове, вишејезичне приказе и усмено приповедање;
• подстичу метајезичке разговоре и наводе децу да размишљају о речима, граматици и значењу;
• славе језичку разноврсност позивајући ученике да поделе речи или изразе из својих породичних, матерњих језика;
• интегришу језичке активности у различите наставне предмете, повезујући језик са науком, историјом или уметношћу.

Неке једноставне и занимљиве активности за увођење језичке свести у наставу су:

• „Језички детектив“: Ученицима се даје кратак текст на непознатом, али сродном језику (нпр. италијанском ако познају нешто шпанског) и тражи се да, уз помоћ контекста и сличних речи, „открију“ значење.
• Лов на позајмљенице: Истраживање порекла свакодневних речи. Сазнање да „shampoo“ потиче из хиндија или „robot“ из чешког језика помаже деци да језик доживе као живу књигу историје.
• Поређење звукова: Слушање аудио-снимака различитих језика и разговор о њиховој „мелодији“ и „ритму“, што доприноси развоју фонолошке осетљивости.

Језичка свест као доживотни „савезник“

Циљеви програма језичке свести треба јасно да се објасне родитељима и наставницима, уз нагласак да учење језика не треба изједначавати са учењем о језику и културама које су с њим нераскидиво повезане (Young & Helot, 2003: 239). Када децу учимо о језику, ми их не учимо само да говоре, већ и да слушају, анализирају и повезују. Како одрастају, ова свест постаје снажан „савезник“ који им помаже да се сналазе у сложеним текстовима, воде дијалог са поштовањем и прилагођавају се глобализованом свету у коме је вишејезична комуникација од кључног значаја.

Циљ језичке свести није тренутна течност у говору језика, већ стварање самопоузданих „истраживача језика“ (Barton, Bragg & Serratrice, 2009: 149). Уклањањем страха од „страног“ и његовом заменом осећајем радозналости, деци дајемо алате за сналажење у вишејезичном свету и сејемо семе доживотне знатижеље, емпатије и аналитичког мишљења. Управо је то суштина нашег пројекта Globetrotters, зар не?

Референце

Association for Language Awareness (ALA) https://languageawareness.org/

Barton, A., Bragg, J., & Serratrice, L. (2009) ‘Discovering Language’ in primary school: an evaluation of a language awareness programme. The Language Learning Journal, 37(2), 145–164. 10.1080/09571730902928029

García, O., (2008). Multilingual Language Awareness and Teacher Education. In J. Cenoz & N.H. Hornberger (Eds.), Encyclopedia of Language and Education (2nd Ed.). Volume 6: Knowledge about Language, 385–400. DOI:10.1007/978-0-387-30424-3_163

Lohe, V., & Elsner, D. (2014). Developing Language Awareness in Primary School Children with Multilingual Virtual Talking Books: First Results of the Pilot Study. International Journal of Computer-Assisted Language Learning and Teaching, 4, 29–45. 10.4018/ijcallt.2014100103

Lourenço, M., Andrade, A. I., & Sá, S. (2018). Teachers’ voices on language awareness in pre-primary and primary school settings: implications for teacher education. Language, Culture and Curriculum, 31(2), 113–127. https://doi.org/10.1080/07908318.2017.1415924

Young, A., & Helot, C. (2003). Language Awareness and/or Language Learning in French Primary Schools Today. Language Awareness, 12(3&4), 234–246. 10.1080/09658410308667079