Генерацијама је приступ учењу језика изгледао готово исто: уџбеник, листа речи и захтевна конструкција граматичких правила. Ученици марљиво уче промене глагола, муче се са падежима и попуњавају бескрајне радне листове. Иако многи из тог процеса изађу оспособљени да саставе реченицу, често нису у стању да  успоставе прави разговор са изворним говорником. Они познају основу језика, његов скелет, али не и његову душу. Оно што недостаје је кључна ствар која механичко вежбање претвара у живо знање, а то је култура.

Језик није закључан код који се може „прoвалити“ чистом логиком. Он је производ културе, настао кроз историју, вредности, хумор и колективну свест једног народа. Учити језик путем културе значи померити циљ са пуке тачности на стварно разумевање. То је разлика између тога да знаш речи за „Добро сам“ и тога да разумеш суптилну, неизговорену логику једног друштва када се то каже, како се каже и шта заиста значи у датој ситуацији.

Узмимо најједноставнији пример поздрављања. Традиционални граматички приступ научиће вас да кажете „Како си?“ (¿Cómo estás? / Comment ça va? / Wie geht’s?). Културолошки приступ откриће вам да у Шпанији то може бити позив на кратак, искрен преглед дана, док је у САД то често само ритуални поздрав који од саговорника уопште ни не тражи стваран одговор. У Јапану, цела идеја поздрављања преобликована је кроз сложени систем наклона и обраћања који изражавају поштовање и друштвени статус, без директног превода. Граматика вам даје „шта“, али култура вам даје „зашто“, „када“ и „са ким“.

Културолошки приступ доприноси да дубље уронимо у језик. Памћење листе речи која се односи на храну може бити заморно. Али гледање живописног италијанског филма у којем се породица страствено расправља о рецепту за ragù претвара речи попут aglio (бели лук), pomodoro (парадајз) и amore (љубав) у богато сензорно искуство. Те речи више нису апстрактне, већ су повезане са звецкањем шерпи, топлином кухиње и емоцијом заједничког оброка. Не учите само реч за „хлеб“ (pain на француском); учите и о традиционалној,  свакодневној навици одласка по свеж багет у boulangerie (пекару). Та емотивна и наративна повезаност ствара неуронске везе које су далеко трајније од оних изграђених само обичним понављањем.

Осим тога, култура откључава хумор и личност једног језика. Хумор је често последња степеница за онога ко учи језик, јер је дубоко укорењен у културним нијансама, игри речи и заједничком контексту. Сув, самоироничан дух британске комедије, апсурдне скечеве на јапанској телевизији и брзе, двосмислене коментаре аргентинске варијанте шпанског језика, немогуће је у потпуности разумети без познавања културног тла из којег су изникли. Препуштајући се музици, филмовима и комедијама, престајемо да покушавамо да граматички тачно  „решимо” одређени језички израз и почињемо да стварно осећамо језик. Учимо ритам, мелодију и неписана правила која обликују разиграну размену речи.

Предности овог приступа су у томе што се иде ка дубљој емпатији и међукултурној компетенцији. Језик је сочиво кроз које једна култура гледа свет. Постојање више речи за „љубав“ у грчком (agape, eros, philia, storge) или сложених термина за различите врсте кише и светлости у јапанском открива шта једно друштво сматра довољно важним да именује с прецизношћу. Учећи те појмове, не проширујемо само речник, већ усвајамо нови начин посматрања и класификовања људског искуства. Почнемо да разумемо колективне вредности уграђене у јединствени дански концепт hygge, који означава посебан осећај удобне, топле благодати. Овај процес разбија етноцентричне баријере и омогућава суптилнији, толерантнији поглед на свет.

Па како онда применити приступ у учењу који истиче културу на прво место? Савремени ученици имају неисцрпан извор могућности на дохват руке.

1. Конзумирај аутентичне медије: Заборави стерилне дијалоге из уџбеника. Гледај савремене филмове и серије са титловима на циљном језику. Слушај популарну музику и читај текстове песама. Прати инфлуенсере из земље чији језик учиш. То открива савремени жаргон, природан ритам говора и теме које су заиста релевантне изворним говорницима.
   
   
2. Повежи се са уметношћу и историјом: Читај народне приче, бајке, поезију, кратке приче. Истражуј историју земље. Разумевање кључних историјских тренутака (револуција, тешкоћа, победа) даје неопходан контекст за идиоме, национални карактер и чак политички дискурс.
   
   
3. Повежи се са људима: Користи апликације за размену језика не као граматичку вежбу, већ као културолошку  размену. Питај саговорника о традицијама, омиљеним празницима, породичним обичајима и о томе шта их насмеје. Храна је универзални мост, зато научи да припремиш традиционално јело и речник који га прати.
   
   
4. Преобликуј своје циљеве: Уместо да ти циљ буде „овладати коњуктивом“, постави циљ: „разумети шале у мојој омиљеној шпанској серији“ или „моћи да пратим рецепт на француском“.

То, наравно, не значи да граматика није важна. Она је неопходан скелет који језику даје структуру. Али без „крви и меса“ културе, тај скелет је непокретан. Не може да плеше, пева или исприча причу. Не може да створи пријатељство нити да се заљуби.

Права течност говора није одсуство граматичких грешака, већ је то способност да се крећемо кроз невидљиве струје значења које теку испод речи. То је самопоуздање да корачамо изван уџбеника, у живу, сложену и прелепу стварност људске повезаности. Када културу прихватамо као свој главни уџбеник, престајемо да будемо ученици језика и постајемо учесници једног света.

Референце:

https://tllg.unisa.edu.au/uploads/1/2/7/6/127656642/gllt_ch2.pdf

https://www.mondly.com/blog/role-of-culture-in-language-learning/