Предуго је искуство учења представљано као обавеза. Као планина информација коју треба савладати, као горка пилула коју морамо прогутати ради будућег успеха. Учионица постаје пасивна сала за предавања, корпоративна обука постаје обавезан слајд-шоу, а лични циљ прашњава књига. Али шта ако бисмо читав тај процес преокренули? Шта ако би учење, уместо мрачног успона, личило на испловљавање ка непознатим територијама? Шта ако би личило на авантуру?

Генерацијама је приступ учењу језика изгледао готово исто: уџбеник, листа речи и захтевна конструкција граматичких правила. Ученици марљиво уче промене глагола, муче се са падежима и попуњавају бескрајне радне листове. Иако многи из тог процеса изађу оспособљени да саставе реченицу, често нису у стању да успоставе прави разговор са изворним говорником.

Свако одељење има ученике који виде, мисле и уче на свој начин. Дуги низ година образовање је било усмерено углавном на оно што деци представља потешкоће, а нарочито деци са посебним образовним потребама. Ипак, истраживања нас упорно подсећају да та деца, учећи на свој начин, доносе и своје изузетне снаге, које заслужују да буду препознате. Када посматрамо целокупно дете, а не само изазове са којима се суочава, видимо потенцијал који би иначе могао остати непримећен.

У свакој учионици деца долазе са различитим животним причама, снагама и начинима учења. Неки најбоље усвајају идеје путем речи, други кроз слике, звук или покрет. Ипак, предуго се наставни процес осмишљавао имајући у виду „типичног” ученика. Оваквим приступом многи ученици остају занемарени (од оних са потешкоћама у учењу до оних који уче на другачије начине).

EU Оживљавање језичке свесности у учионици Динамичан и међупредметни приступ Језичка свесност није посебан или издвојен предмет, она се повезује са свим школским областима: математиком,

ЕU Језичка свесност: Европски приступ приближавања света деци Заједничка европска визија Језичка свесност представља  разигран, инклузиван и отворен приступ који позива децу, већ од предшколског

Учење језика кроз играње улога (role-play) постаје све популарније у дигиталној настави, јер ученицима омогућава да вежбају страни језик у реалним, али безбедним ситуацијама. Кроз ову методу ученици опонашају стварне интеракције попут наручивања хране у ресторану, разговора на шалтеру или преговарања, чиме не само да савладавају језичке структуре, већ развијају и креативност, спонтаност и сигурност у комуникацији. Посебно су корисне дигиталне апликације које подржавају играње улога, мобилне апликације, веб-платформе или VR/AR програми који нуде пажљиво осмишљене сценарије и симулације.

Као што је у психолошком развоју деце одавно познато дете доживљава свет свим чулима, учи и стиче знања користећи говор, ритам, покрет, слику, игру. Веза између играња и учења је потпуно природна и део је најранијих дечијих искустава. Игра има веома важну улогу у разоју личности детета, те зато као средство у процесу учења у школи добија још већи значај.

На први поглед може изгледати парадоксално повезивати речи „игра” и „учење“, јер је у многим образовним системима учионица још увек представља простор дисциплине, ефикасности и унапред дефинисаних циљева учења. Не сматра се местом за игру, приповедање или маштовитост. Ипак, све више истраживања нас подстиче да преиспитамо тај став.

Замислите учионицу пуну енергије — не због буке, већ због фокусиране и радосне ангажованости. Ученици се смеју, размишљају, крећу се, и што је најважније, користе циљни језик без страха.

У раном образовању, учење је најефикасније када садржи елементе игре, као и када је засновано на стварним искуствима. Једна од најефикаснијих стратегија за постизање ефикасности у учењу је игра улога. Када деца преузимају различите улоге — као што су продавац, родитељ или путник — они не само да проширују своју машту, већ и практикују основне језичке и друштвене вештине на забаван и незабораван начин. Игра улога помаже деци да истраже нов речник, граматичке структуре и социјални и културолошки контекст, што је чини идеалним алатом за учење језика и стицањем знања о култури у најранијем узрасту.

У раном образовању, најефикасније учење се дешава кроз искуство. Мала деца најбоље уче не пасивнo слушајући, већ активно учествујући — додиривањем, покретом, говором, глумом и маштањем. Један од најефикаснијих метода који спаја све ове елементе је интерактивно приповедање прича. Овај динамичан приступ у настави комбинује маштовитост и узбуђење током приповедања, са учешћем у игри, омогућавајући деци да развијају језик, креативност, социјалне вештине и свест о култури на целовит начин.