Сви желимо да наша деца буду самоуверена. Желимо да знају одакле потичу – своје празнике, храну, породичне приче, језик. То је важно. То је неопходно. Али постоји једна важна истина коју многи родитељи превиђају: дете не може у потпуности да разуме сопствену културу док не упозна нечију туђу.

Размислите о томе. Риба не зна да је у води док не искочи из ње. Дете које познаје само свој начин живота не схвата да је његов начин само један од могућих, а не једини. Једе бакину супу и мисли: „Ово је само супа.“ Слави празнике и мисли: „Тако људи раде.“ Не застаје да се запита: „Зашто ми то радимо? Шта је ту посебно?“

Међутим, када дете упозна другу културу – када види дете у Индији како једе рукама, или дете у Италији које прави паузу за ручак од два сата, или дете у Јапану које се клања учитељу – нешто се мења. Одједном, његове сопствене навике више нису невидљиве. Почиње да поставља питања: „Чекај, не једу сви супу кашиком? Не славе сви рођендане са тортом? Не захваљују се сви на исти начин?“

У томе се крије права супермоћ. Не у памћењу чињеница о далеким земљама, већ у способности да сопствени живот сагледате као једну лепу могућност међу многима. Када деца одрастају имајући увид у само сопствену културу, јављају се два проблема. Прво, почињу да верују да је њихов начин „нормалан“, а сваки други „чудан“. То може довести до незнања, а у неким случајевима и до предрасуда. Друго, не развијају радозналост. Радознало дете пита: „Зашто они то раде?“ Затворено дете каже: „То је глупо.“

Међутим, ту се крије и лепота овог процеса. Када дете учите да разуме друге, не губите сопствену културу – већ је продубљујете. Дете које сазна нешто о Рамазану може да дође кући и пита: „Зашто ми постимо на Јом Кипур? Зашто славимо Божић?“ Тада имате прилику да објасните, да поделите и да кажете: „Ово је оно што наш народ ради и ево зашто је то важно.“

Друге културе нису претња породичним традицијама. Оне су огледало. И управо у том огледалу дете први пут јасно сагледава сопствено наслеђе.

Не морате путовати по свету да бисте дете томе научили. Нису вам потребне скупе књиге ни посебни програми. Довољне су мале, свакодневне навике које показују: „Наш начин је добар. Њихов начин је такође добар. Хајде да упоредимо.“

Ево четири једноставна начина да почнете већ данас:

1. Разговор о храни
   Следећи пут када једете заједно, питајте дете: „Како мислиш да дете у Француској вечера? А у Етиопији?“ Потражите одговор заједно. Можда ћете сазнати да деца у Француској вечерају око 20 часова, док у Етиопији једу уз помоћ меканог хлеба који се зове инџера, уместо виљушком. Затим питајте: „Зашто ми користимо виљушке? Зашто једемо у шест?“ Одједном, породични сто постаје место учења о сопственој култури.
2. Упознавање празника
   Изаберите један празник из друге културе у сваком годишњем добу. Научите једну основну ствар о њему – не све, већ довољно да разумете суштину. Дивали, Лунарна нова година, Ханука, Бајрам. Питајте: „Шта овај празник слави и обележава? Шта обележава наш сличан празник?“ Овде није реч о промени уверења, већ о поређењу – а поређење доноси јасније разумевање и других и себе.
3. Игра поздрава
   Научите дете како се поздрављају деца у неколико различитих земаља. У Француској се љубе у образ, у Јапану се клањају, а у неким деловима Кеније поздрав укључује скакање. Затим питајте: „Како се ми поздрављамо? Руковањем? Загрљајем? Зашто то радимо тако?“ Дете ће схватити да чак и једно обично “здраво” може да каже много о некој култури.
4. Правило „није чудно, већ другачије“
   Уведите ово као породично правило. Када дете каже „то је чудно“ за нешто из друге културе, застаните и реците: „Није чудно. Само је другачије. Хајде да разумемо зашто.“ Затим примените исто и на сопствену културу: „Неко други би могао да мисли да су и наши обичаји чудни. Хајде да му објаснимо зашто их ми сматрамо важним.“

Закључак

Циљ није да дете заборави своју културу, већ да се она заволи кроз разумевање ширег контекста, када увиди шта све постоји око њега. Дете које познаје само једну културу заправо је и не примећује. Једноставно живи у њој као риба у води. Дете које је упознало више култура може да погледа своје обичаје, породицу и свакодневицу и каже са искреним поносом: „Ово смо ми. И разумем зашто је то важно.“

То није питање теорије. То је родитељство. И функционише.